Kulturni identitet i slika o slovenskom svetu na primeru današnje Nemačke
L'identité culturelle et l'image du monde slave: l'exemple de l'Allemagne contomporaine

Par Vesna Cidilko
Publication en ligne le 19 avril 2012

Table des matières

Uvod

1Krajem 1989. godine, Aleksandar Tišma, posve slučajno, preko biblioteke Matice srpske u Novom Sadu, dobija pismo adresovano na «Alexander Tisma, Beograd, Romania». O ovoj neobičnoj anegdoti saznajemo iz piščevog dnevnika, koji nam, nadalje otkriva da je reč o pozivu za učešće na skupu o gradovima, a kojeg novosadskom autoru upućuju iz prestonice jedne velike zapadnoevropske države1. Koliko dugo je pismo lutalo i zahvaljujući kome je ipak dospelo na svoje odredište, ne saznajemo. Očigledno je, međutim, da geografski položaj glavnog grada tadašnje Jugoslavije nije bio previše poznat u jednom delu zapadne Evrope, kao što, u tom istom arealu, i obaveštenost o Rumuniji takođe nije bila na zavidnom nivou.

2Sličnih anekdotskih događaja, koji leže negde na granici između neznanja i nedovoljne obaveštenosti, moglo bi se bez velikih teškoća, nabrojati još, i to ne samo za nemačko jezičko područje, već i šire. Široj javnosti su bili poznati Josip Broz Tito i njegova nesvrstana politika («njegov treći put»), te bi se uvid u istoriju, geografiju, kulturu Jugoslavije i njenih stanovnika tu negde i završavao.

3Ne može se, međutim, reći da poznavalaca zemlje nije bilo. Oni koji su imali uvid u geopolitički, istorijski i kulturni razvoj bili su slavisti, iz čijih redova su u drugoj polovini dvadesetog veka ponikli, između ostalog, i posrednici između nemačke kulture i južnoslovenskih kultura.

1. Slika Južnoslovenskog sveta danas: krize, ratovi, globalizacija i kultura

4Pred kraj XX veka činilo se da su se u Nemačkoj stvorili povoljni uslovi za upoznavanje i širenje južnoslovenske kulture i književnosti. Jedan od elemenata koji je išao u prilog takvoj pretpostavci, bio je, svakako, mladi naraštaj jugoslovenskih imigranata koji je, svojom dvojezičnošću i obrazovanošću, mogao da odigra presudnu ulogu u medjukulturnom približavanju. Centralna uloga, kako je izgledalo, pripala bi pri tom slavistici, dovodeći eventualno do intenzivnijeg razvoja onog dela ove naučne grane koja se bavi Južnim Slovenima.

5Do toga nažalost nije došlo. Razlozi su višestruki. Jedan od njih predstavljaju svakako ratni konflikti koji su pratili raspad jugoslovenske državne zajednice.2 U samoj nemačkoj slavistici došlo je, uz nekoliko malobrojnih izuzetaka, do pozicioniranja i zauzimanja za jednu od konfliktnih strana, praćenog odgovarajućom propagandnom aktivnošću, šta se nije moglo pozitivno odraziti ni na slavističku nauku kao takvu3, ni na buđenje odgovarajućeg interesovanja za kulture Srba, Hrvata ili stanovnika Bosne i Hercegovine4.

6Istovremeno je došlo do korenitih izmena u nemačkoj visokoškolskoj politici. Počelo se sa sprovođenjem rigoroznih mera smanjivanja budžeta  i sa ukidanjem katedri i celih fakulteta, pri čemu se u oblasti slavistike često radilo o katedrama za južnoslovenske jezike i književnosti.

7Neposredno posle toga usledili su pojačani globalizacijski tokovi, praćeni Bolonjskim procesom i reformama visokog školstva.

8Sve navedene promene dovele su do današnje, nezavidne situacije na nemačkim univerzitetima5. Uz to, interesovanje za kulturu malih slovenskih naroda izgleda samo kao istorijski relikt bez ikakvog značaja, a sama kultura nešto prevaziđeno u širim okvirima, rezervisano samo za jednu određenu grupu, bez dubljeg značaja i uticaja po društvo.

9Problematično stanje u školstvu6 odslikava se ne samo na nemačkim univerzitetima, već i na nivou opšte kulture i opšteg obrazovanja Nemaca koji je posebno vidljiv u medijima. U slučaju veoma gledanih, komercijalnih televizijskih kanala, stiče utisak da ove tv-stanice upravo snaže nizak kulturni nivo, te da im nije cilj bilo kakvo širenje kulture ili prosvećivanje gledalaca. Loše poznavanje i skoro nikakavo interesovanje za sopstvenu kulturu7 mogu jedino da rezultiraju nezainteresovanošću za kulturu drugih. U savremenom svetu je osim toga ekonomski princip nadvladao sve druge aspekte bivstva, dok su moralni i kulturni aspekti marginalizovani ili relativisani do neprepoznavanja.

10Kriza visokog školstva je na početku milenija uzrokovala i kulminaciju krize nemačke slavistike, koja je u potrazi za sopstvenim identitetom i samospoznajom, definišući se ne više kao klasična filološka nauka, već kao disciplina, pozicionirana u okviru interdisciplinarnosti i kulturologije. Zauzimanje ovakvog stava i pokušaj njegovog sprovođenja u praksi smatralo se šansom za opstanak8, da bi u međuvremenu preraslo u samosagledavanje i samorazumevanje slavistike kao naučne discipline koja se sve više odvaja od svojih filoloških korena. Međutim, posledica višegodišnje krize, ali i nemarnosti u odnosu na sopstvenu naučnu disciplinu (osim malobrojnih časnih izuzetaka) su, sa jedne strane, prenebegavanje da se uvidi potreba za fundiranim naučnim znanjem (jezičkim i drugim), a sa druge, sve češće katastrofalno neznanje i površnost, čak kod onih koji su slovili kao poznavaoci jezika, književnosti, kulture i istorije Južnih Slovena. Ovo se vrlo slabo primećuje, kako u stručnoj, slavističkoj, tako i u široj javnosti. Jednostavno «ne pada u oči» ne samo stoga jer «vrana vrani oči ne vadi», već i zato jer se sve stavlja u službu dnevnopolitičkih potreba koje se, pak, očigledno veoma dobro zadovoljavaju površnim, nepotpunim, pogrešnim znanjem i odgovarajućom slikom o kulturi Srba, Hrvata i drugih južnoslovenskih naroda. Skoro ne iznenađuje da se na književnoj večeri Miljenka Jergovića u jednoj renomiranoj berlinskoj kulturnoj instituciji kao prevodilac pojavljuje verovatno u Nemačkoj rođena mlada žena hrvatskog porekla, koja očigledno ne razume pojmove poput «scenario» koji na nemačkom ne znači «Szenario» već ono šta se naziva «Drehbuch», t.j. «filmski scenario» i u čijem prevođenju se Bah pretvara u autora knjige pod naslovom «Kantate». Za razliku od Jergovića, ona, kako se ispostavlja, ne zna ko je bio Bah. Pri tom niko od organizatora ne dolazi na pomisao da za taj posao angažuje, na primer, nekoga od apsolvenata prevodilačkog smera. Opasno po kulturu, ali i za strukovni slavistički ceh.Tako jedan od samozvanih kulturologa, potekao inače iz slavističkih redova, uporno piše o nekadašnjem «bradstvu i jedinstvu» jugoslovenskih naroda i narodnosti. Radi se znači o bradi, a ne o braći. U jednoj pak novijoj studiji čitamo da je Jovan Sterija Popović «vođa ustanka iz 1842», Branislav Nušić je okarakterisan kao političar, dok je Nikola Pašić nemačkom recipijentu predstavljen isključivo kao diplomata9. Pojavljuje se i izvesni Miloš Krleža, hrvatski pisac i autor knjige «Illyricum sacrum», objavljene godine 194410. Taj naslov „Miloša Krleže“ objavila je u nemačkom prevodu jedna austrijska izdavačka kuća devedesetih godina prošloga veka, a pre par semestara je preporučen studentima kao obavezna lektira pri posećivanju jednog slavističkog seminara. U jednoj nedavno objavljenoj slavističkoj disertaciji sjedinjeni su, u citatima na jeziku koji smatram jednim i svojim maternjim, potpuno demokratski Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Austrijanci i Švabe time da su svi ovi nazivi konsekventno napisani malim početnim slovom – bez obzira na pravopis. Kako onda da se čudimo, ili čak da zamerimo da se Bora Ćosić u nemačkim štampanim medijima označava kao «istočnoevropski autor», pored Dubravke Ugrešić koja je takođe, zar bi drugačije i moglo biti, da preciziramo, «istočnoevropska autorka ugledne izdavačke kuće Suhrkampverlag». Uzgred budi rečeno, istočna Evropa ima trenutno u Nemačkoj na kulturnom i drugim poljima puno bolji rejting, od južne - mada ni jedna ni druga ne mogu «ni vodu prineti» svojoj nadmoćnoj sestri, onoj ominoznoj srednjoj Evropi, koja je danas, u delu slovenskog sveta, ponovo tražena i interesantna kao kulturološka, istorijska i civilizacijska matrica, kao deo sopstvene tradicije i mogućnosti legitimiteta evropske ukorenjenosti.

11Slovenski svet je danas neosporno prisutan u evropskoj, a time i u nemačkoj javnosti i u javnom životu. Od prvih interesovanja za Slovene u nemačkim državicama u doba prosvećenosti11, preko „zlatnog doba“ recepcije južnoslovenske kulture i narodne književnosti tokom 19. veka, interesovanja za Balkan počekom XX veka i u vreme Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata i vremena neposredno posle 1918., sve do devedesetih godina prošloga stoleća, do danas12 svakao da se puno toga promenilo. Postoje, međutim, neke konstante koje su indikativne ukoliko se bavimo slikom kulture i književnom recepcijom pre svega južnoslovenskih autora na nemačkom govornom području. To su odlučujuća uloga tkz. neknjiževnih faktora (istorijski događaji, političke i socijalne prilike) i ne manje važno delovanje posrednika između književnosti, jezika i kulture južnih (i drugih) Slovena i Austrijanaca, Nemaca i stanovnika Švajcarske čiji je maternji jezik nemački.

2. O aktuelnoj recepciji srpske književnosti

12Aktuelna recepcija srpske, (ali i drugih južnoslovenskih književnosti), odlikuje se pre svega time, da kriterijumi po kojima se biraju naslovi i autori nisu estetske prirode, već su isključivo orijentisani na to da se radi ili o sukobima devedesetih ili pak, u boljem slučaju o savremenom životu i sadašnjici ljudi u Srbiji. Uz to često mora postojati (ili je povoljno, ako je to slučaj) komponenta koja u funkciji «inicijalne kapisle» otvara odgovarajući krug asocijacija kod nemačkog čitaoca, poput pojma „Balkan“, na primer13. Tako je aktuelno interesovanje nemačkih i drugih stranih izdavača za roman Vladislava Bajca Hamam Balkanija14potaknuto svakako ne samo književnom vrednošću, već je i rezultat tematike (islamski svet, asocijacije na delo Orhana Pamuka, etc.) i naslova. Kod knjiga prevedenih zadnjih godina često se radi o takozvanoj nezahtevnoj, „lakoj književnoj hrani“ koja se uklapa u klimu dominacije masovne kulture i oblika trivijalne književnosti15. Do kulturne razmene i kulturnog transfera to, međutim, iz više razloga ne dovodi. Pre svega stoga jer se u tim tekstovima radi mahom o urbanoj sredini, koja je danas kulturološki gledano ista ili skoro ista i u Berlinu i u Novom Sadu. Do „susreta kultura“ i njihovog prožimanja ne dolazi. Kulturni transfer tako ostaje jedino moguć na nivou jezičkih specifičnosti i imenovanja nekih malobrojnih fenomena iz južnoslovenskog kulturnog kruga tj. njihovog prenošenja i tumačenja kroz prevođenje na nemački jezik.

3. O novijim književnim prevodima

13Da bismo videli koje specifičnosti leksike, u okviru kulturnih obrazaca i izvan njih, na nivou isključivo jezičkih struktura, uslovljavaju, omogućuju, uzrokuju ili pak ometaju kulturni transfer, pozabavićemo se nekim konkretnim primerima iz novijih književnih prevoda, medija i leksikona.

Kindlers Literatur Lexikon

14U jednom od najpoznatijih nemačkih književnih leksikona16, koji služi kao izvor za upoznavanje sa delima i piscima domaće, ali pre svega stranih književnosti, u upravo izašlom novom, prerađenom i dopunjenom izdanju, predstavljeno je, između ostalog, i pesničko delo Stevana Tontića. Pozabavićemo se prevodima naslova nekih od njegovih pesničkih zbirki.

15Prevod iz 1976. zbirke Naše gore vuk glasi Unser Landsmann, der /böse/ Bergwolf – na srpskom Naš zemljak, /zli/ vuk. Ovde se radi o prevođenju frazeologizma što, kako znamo, nije ni jednostavno, niti je uvek moguće da se sačuva frazeološki karakter jezičke konstrukcije. Odgovarajući prevod, ovde konkretno, zahteva poznavanje sadržaja, razumevanje modifikacije fraze od strane pesnika, smisla primene upravo frazeološkog izraza. Dati prevod je jedna od mogućnosti, postoji međutim više drugih, poput na primer Einerderunsrigen, einBösewicht, (Iznašihredovajedanzao čovek/ Zao čovekiznašihredova), ili DerböseMensch, einervonuns (Zao čovek, jedan od nas), etc. Umesto da traži druge mogućnosti, ekspresivnije formulacije, prevodilac se odlučio za tako reći bukvalan prevod.

16Hulim i posvećujem (1977) prevedeno je sa Ich verfluche und bete an (Kunem/Proklinjem i obožavam). Huliti na nemačkom ne znači kleti ili proklinjati, već se prevodi sa lästern, entweihen, schänden. Posvećivati je na nemačkom ili widmen (posvećivati nekome nešto, posvećivati se nečemu ili nekome) ili pak heilig sprechen, weihen (proglasiti nekoga ili nešto svetim). Prevod je znači slobodan u svojoj drugoj komponenti i netačan u odnosu na prvu i predstavlja neku vrstu slobodne interpretacije jezičkog sadržaja.

17Crna je mati nedjelja (1983) mutirala je u prevodu u Schwarz ist die Mutter des Sonntags –  prevedeno na srpski Nedeljina majka je crna. Prevod na nemačkom nema nikakav smisao – osim da eventualno stvara  utisak dadaističkog teksta i, pre svega, pogrešan je. Prevodilac očigledno nije shvatio gramatičku tj. sintaktičku strukturu originala, ali je zato zadržao redosled reči bez obzira na to da je takav red reči u nemačkom u najmanju ruku čudan. Princip koji se iz navedenih prevodilačkih postupaka može naslutiti je sledeći: originalan, egzotičan izraz čini se i u prevodu nečim egzotičnim i neobičnim, bez obzira što nije razumljiv i što to nije u duhu jezika na koji se prevodi. S druge strane, postoji evidentna bojazan da prevodilac jednostavno nije jezički razumeo „šta je pesnik hteo da kaže“.

Prevodi iz književnog dela Bore Ćosića

18U časopisu Schreibheft17 objavljen je nedavno prozni tekst iz Ćosićevih Priča o zanatima naslovljen sa Das kurze Leben des VolksdichtersJunačko. Kako iz časopisa saznajemo, radi se o prerađenom prevodu Petera Urbana iz šezdesetih godina, koji je tada bio urednik izdavačke kuće Suhrkamp. Priče o znatima su tada na nemačkom izašle pod potpuno promenjenim naslovom: Wie unsere Klaviere repariert wurden, što u prevodu znači Kako su popravljeni naši klaviri.

19U nemačkom tekstu se pojedine reči i nazivi ne prevode. Evo nekih od primera: eine Kafana der Dichter, dicke Bäuerinen, die auf Zeleni venac kamen, Köchin Greta aus dem Kasina, ali Klofrau vom Platz der Republik, a ne Klofrau vom Trg Republike i die Save-Brücke, a ne neka konstrukcija sa Savski most. Analogno, nailazimo pored Geld für den Rakija i na Ferkel des Popen18. Književne večeri se prevode doslovno sa Literaturabende umesto, (što bi se pre moglo očekivati), sa Lesungen. Kada Junačko govori, koristi se forma Pešt, Budimpešt umesto Pest ili Budapest koju nalazimo u drugim delovima teksta. Evidentna je i konstrukcija Haus an der Peripherie za kuća na periferiji, gde bi umesto Peripherie, u nemačkom neuobičajeno i delimično u upotrebi u drugom značenju, pre bio za očekivati izraz Stadtrand. Osim toga FührerdesAufstandszavođeustanka, unsere unwiederholbare Stadt za naš neponovljivi grad (bukvalan i netačan prevod, uz to u nemačkom kombinacija semantički nekongruentnih izraza), da navedemo samo neke od primera neobičnih prevodilačkih rešenja.

20Nenemačke reči napisane su korektno, pitanje je međutim, koji nemački čitalac ih može izgovoriti, uz to se radi o specifičnoj grupi izraza – nazivi mesta i delova Beograda, restorana, reči kafana i rakija. Sve bi se to moglo ili prevesti ili čak ponemčiti. Postavlja se pitanje zašto to nije urađeno, koja je svrha i cilj upravo ovakvog zahvata prevodioca. Jedan od mogućih odgovora je da se Peter Urban trudio da na nemački prenese, za autora karakterističnu, i u originalu specifičnu, sintaksu – i da je pre svega, želeo da ostvari očuđavanje, otuđenje književnog teksta, da bi time učinio transparentnim drugi kulturni i jezički krug. To mu je i uspelo, međutim, ukoliko u prevodu za izraze na srpskom nema i objašnjenja, onda je to na uštrb razumljivosti. Ovakav način prevođenja zahteva glosar ili fusnote19.

Prevodi proze Aleksandra Tišme

21Barbara Antkovjak, koja je prevela na nemački jezik sve pripovetke, romane i dnevničke zapise, kao i putopisnu prozu Meridijani Srednje Evrope Aleksandra Tišme, žalila se da je Tišma, koji je inače vladao solidno nemačkim, previše sitničav po pitanju prevoda i da ih pri svojim boravcima u Berlinu obavezno pregleda. To međutim možda i nije bila loša navika, kako se pokazalo u slučaju nemačke verzije Dnevnika 1942-1951. i Meridijana Srednje Evrope20. Oba teksta su izašla posthumno, u jednoj knjizi, pod naslovom Reise in mein vergessenes Ich (Putovanje u moje zaboravljeno Ja), a deo naslova originala pojavio se u podnaslovu kao Tagebuch 1942-1951 (Dnevnik 1942-1951), uz naslov pomenutog putopisnog teksta koji predstavlja drugi podnaslov: Die Meridiane Mitteleuropas. Promena naslova je očigledno marketinški orijentisan potez. Podaci o naslovu, tj. naslovima originala, dati su nekorektno, šta ostavlja loš utisak o marljivosti izdavača pri pripremi knjige21.

22Prevodilac Barbara Antkovjak dobro poznaje jezik, ali sa nekim fenomenima kulturnog kruga i pojedinim izrazima nije upoznata. Ukazaćemo na nekoliko pogrešno ili neadekvatno prevedenih mesta. Frazu moja namera da odem na fakultet“bukvalno prevodi sa Meine Absicht zur Fakultät zu gehen22, iako se ne uklapa u smisao teksta. Iz konteksta je jasno razumljivo da je reč o nameri budućeg pisca da se upiše na fakultet – međutim mora se i znati da reč fakultet stoji za univerzitet i da ići na fakultet znači studirati. Za razliku od ovoga relativno jednostavnog izraza poznat joj je kulturni i značenjski specifikum reči čaršija koju odgovarajuće na nemački prenosi sa Marktplatz23. U Meridijanima, međutim, turska kaldrma je bukvalno prevedena sa türkischesPflaster24 (inače, nanemačkomnepostojećiizraz), umestosaKopfsteinpflaster. Pitanje je u kakvoj relaciji ovde stoje kulturni transfer i leksičke specifičnosti. Isto tako, doslovno, Barbara Antkovjak prevodi Tišminu formulaciju poljske građanske pesme sa polnischebürgerlicheLieder25, pri čemu ni na nemačkom, ni na srpskom nije jasno o čemu se tačno radi26. U prevodu je osim toga u najmanju ruku čudna gramatička konstrukcija jer se i ovde srećemo sa kombinovanjem semantički nekongruentnih izraza. Mogući prevod bi bio polnische Romanzen – ali i u originalu bi bilo bolje i razumljivije da je Tišma upotrebio nešto poput poljske romanse, poljska verzija starogradskih pesama i slično.

23Facit: kod sva tri primera iz Meridijana Srednje Evrope radi se o kulturnim specifičnostima, koje međutim putem prevoda nisu ni prenesene na drugi jezik, ni pojašnjene i time učinjene razumljivim, a time ni transferirane iz jednog u drugi kulturni krug27.

24Tišmine dnevničke beleške i putopis o kome je bila reč izašli su, kako je već napomenuto, posle njegove smrti, međutim ni kod prevoda koje je autor nadgledao i kontrolisao, nije uvek dolazilo do kulturnog i jezičkog transfera. Za primer će nam poslužiti roman Koje volimo, u nemačkom prevodu naslovljen sa Die wir lieben što predstavlja doslovan prevod. Kao što se to nekada radilo početkom XX veka, Barbara Antkovjak ostavlja puno toga, tako reći, u originalu, ne prenoseći na nemački jezik neke nazive ili izraze, koji kao takvi i u nemačkom postoje, poput do poslednje pare koji se u prevodu formuliše bis zu letzten Para28. Tako književni tekst postaje različit, drugačiji, egzotičan, a odgovarajući kulturni krug stran. Primaš iz „Dalmacije“ je u prevodu Primas aus dem „Dalmacija“29 – izraz je isti, ali stilistička obojenost drugačija jer je to u nemačkom viši stil. Na istom mestu u tekstu doslovce je preveden naziv novosadskog lokaliteta Ribarsko ostrvo30, bez da se objasni o čemu se radi. Ne prevodi se reč vinjak, pa tako čitamo Mit zwei Glas Vinjak wärmteersich31, ali zato kafana „Vojvodina“ postaje u prevodu poslastičarnica: Café „Vojvodina“32.

25Ima i primera za uspeo prevod kulturnih distingcija. Tako je šegrtska škola u nemačkoj verziji romana Berufsschule33, mada se oba obrazovna sistema (tadašnji jugoslovenski i nemački) ne podudaraju. Drugi primer uspelog prevoda je bosnische Kleinstadt za mala bosanska varoš34 u slučaju izraza sa posebnom konotacijom (varoš), čime je došlo i do kulturnog i do sadržinskog transfera.

26Peter Urban kao prevodilac Miodraga Pavlovića

27Kod Suhrkamp-a je 2003. izašla knjiga Miodraga Pavlovića Die Bucht der Aphrodite, što je prevod istoimenog romana Afroditina uvala, koja se međutim sastoji ne samo iz autorovog romana objavljenog 2001. kod beogradske Prosvete, već sadrži i Drugi dolazak koji je iste 2001. godine izašao kod Nolita35. Ova knjiga, u odnosu na našu temu, predstavlja izuzetak u svakom pogledu. Njen prevodilac je već pomenuti Peter Urban, nemački slavista starog kova i čovek zavidne erudicije, uz to jedna od danas retkih figura takozvanih kulturnih posrednika u najboljem smislu te reči.

28Puno toga se i ovde ostavlja u originalu, počevši od naziva ulica (Kellerwohnung in Novi Sad, in der Cara Dušanova“36 – „podrumski stan u Novom Sadu u Car Dušanovoj“), do Beograđanke37 i ponavljanja u tekstu ključnih izraza neposredno iza prevoda na nemački i u srpskom originalu (Falls sie alle gemeinsam, zajednonicht siegen sollten38), ali prevod je čitljiv, to je nemački tekst, nemačka verzija, u kojoj je istovremeno prisutan i drugi kulturni izraz koji se u nemački transferiše. Knjizi je osim toga pridodat glosar od petnaestak stranica gde je objašnjeno ono šta je nepoznato za neupućenog nemačkog čitaoca: od istorijskih podataka, preko topografija, književnika, objašnjenja šta je to lozovača ili pljeskavica (ovde čak sa predlozima kako naziv tog jela najbolje prevesti na nemački39), ali i to da je luxe, calme et volupté, citat iz Bodlerovog Cveća zla, ko su Novgorodski majstori i puno toga drugog. Može se reći da se tako vrši transfer kulture i kulturnih dobara. Ovo je, međutim, nažalost, usamljen primer i teško je poverovati da će takvih biti i u budućnosti.

29Medju primere dobrih prevodilačkih rešenja, treba svakako navesti način na koji je preveden naslov romana Lagum Svetlane Velmar Janković. Prevodioci, Mirjana i Klaus Vitman, su se odlučili da naziv lagum preuzmu, tj. ostave, posluživši se objašnjenjem autorke koje i u originalu predhodi tekstu knjige. Idealna situacija za kulturni transfer, moglo bi se konstatovati. Uoptše, i u ovom prevodu, nalazimo dosta dobrih rešenja, poput, na primer, Dorćol-Viertel40 gde se sam naziv ne ostavlja „razgolićen“, već se dodaje objašnjavajuće gradska četvrt, kvart.

4. Umesto zaključka

30Nemački izdavač Zorana Živkovića, poznata kuća Du Mont Verlag u katalogu svojih izdanja planiranih za 2010. godinu najavila je Živkovićeve priče, nazivajući ga beogradski Borhes. To je naravno marketinški manir, nešto uobičajeno, ali i simptomatično za kulturni transfer između takozvanih „velikih“ i „malih“ književnosti. Kada se govori o „malima“ po pravilu se rekurira na neke poznate „velike“, a ne samo na vrednost ili književnoumetničke kvalitete datog autora ili knjige. Retko se naglašava individualnost i osobenost, dar. Tako predstavlja izuzetak, u slučaju istog srpskog pisca, da na reklamnoj stranici osim ukazivanja na beogradskog Borhesa nalazimo i ovaj citat: Pozdravimo konačno i kod nas ovog postmodernog igrača prvog reda!41

31Facit razmatranja kulturnog transfera na primeru književnih prevoda je da se malo toga izmenilo u odnosu na ranije periode. Dolazi ili do ponemčavanja ili do „egzotizacije“ kada se radi o tkz. realijama ili nečemu bliskom tome (videti navedene primere kafana i rakija). Jedini novi momenat predstavlja činjenica da se posle rata i ratnih sukoba devedesetih, za sinonim slike celog regiona uzima Bosna, pri čemu akcenat leži na muslimanskoj komponenti, svakako u vezi sa aktuelnim pozicioniranjem42 odnosa Nemaca prema islamu i islamskom svetu. Time se da objasniti intenzivna nemačka recepcija proze Dževada Karahasana, dok Meša Selimović ili Isak Samokovlija za stvaranje slike o Bosni ostaju neotkriveni i nepoznati. Ivo Andrić je često jedino poznato ime iz ranijih perioda, ali praćeno kontroverzom, koja u slučaju Karahasana ne postoji. Bosna je sinonim za ceo region, pa tako Vladimir Arsenijević na jednom mestu postaje „Vlado“ – što iritira u istoj meri kao i sledeća informacija : u zborniku Serbien nach den Kriegen, objavljenom u poznatoj nemačkoj izdavačkoj kući Suhrkampverlag, u članku „Der nahe Spiegel – Serbien in Europa“ Jensa Bekera i Ahima Engelberga o Srbiji čitamo da se najveće ostrvo (leži li Srbija na moru?) u zemlji zove Ostrvo43. Po istom izvoru je Aleksandar Tišma, svojim književnim delom, postavio spomenik Austrougarskoj Monarhiji44.

32U savremenoj, urbanoj prozi do transfera kulture ne može ni doći jer se globalno transferira kultura, uz dodatnu poplavu anglicizama i u nemačkom i u srpskom jeziku. Isto tako, veoma je bitna, u negativnom smislu, apologija svakodnevne kulture, trivijalnog, urušavanje kulturnih vrednosti i zahteva, što dovodi do pada kulturnog nivoa. Vrlo brzo i bez previše razmišljanja daju se sudovi poput jedan od najvažnijih književnih glasova jugoistočne Evrope45.

33Izložene postavke nas navode na pomisao da je, u stvari, malo dobrih prevodilaca i stvarnih prenosioca kultura. Kriza i aktuelni razvoj nemačke slavistike dodatno otežavaju već, po sebi, tešku i nezahvalnu situaciju. Drugi vidovi razmenjivanja i medjukulturnog upoznavanja, poput slikarstva, vajarstva, klasične muzike, filmskog stvaralaštva, skoro da nisu prisutni. Jedan od razloga za ovakvu situaciju je svakako i stanje u samoj srpskoj književnosti i kulturi danas. Ono što odlikuje i formira kulturu u Srbiji, utiče i na njenu recepciju odslikavajući se u recepcijskim tokovima. Urušavanje i dovođenje u pitanje opstanka književnog kanona, ekonomskim i drugim interesima potaknuti animoziteti, ne utiču povoljno na stvaranje odgovarajuće slike o srpskoj kulturi . Kulturne veze, naravno, ne nastaju samo kroz delovanje zvaničnih institucija već su često i prevashodno rezultat posredničkih napora pojedinaca, prevodilaca i, u širem smislu, kulturnih misionara.

34Nezadovoljavajući uslovi za stvarne kulturološke razmene doprinose stvaranju nezadovoljavajuće situacije u svetu prevodilaca, što umanjuje izglede da će ubuduće biti manje nerazumljivih rešenja, grešaka i anekdota. Istovremeno, ovakva duhovna klima ne pruža nadu da će se ponovo, jednog dana, probuditi interesovanje za jezike i kulture Južnih Slovena, u Nemačkoj. Istovremeno, neophodnost poznavanja jezika i kultura stanovništva slovenskog juga je više nego očigledna. Za očekivati je da se sa razvojem političko-ekonomskih odnosa ukaže i potreba za razvijanjem znanja o balkanskim zemljama, njihovim književnostima i kulturama, što će, svakako, biti važan i snažan podsticaj za potpuniji i delotvorniji rad slavističkih katedri kako u Nemačkoj , tako i u ostalim evropskim zemljama.

Bibliographie

Notes

Pour citer ce document

Quelques mots à propos de :  Vesna Cidilko